Ako voliš sushi al nemaš para vjerojatno ga jedeš samo kad te Marina Andrijašević zove kod sebe na sushi parti ili kad tebe i tvoju šeficu indijski redatelj pozove na večeru u japanski restoran. Godinama ga planiraš počet radit sama doma, ali nemaš para i, iskrenije, lijena si. Onda se desi da ti dida donese sa Šolte slanih inćuna i da ti padne napamet suluda ideja da bi to super pasalo u sushiju pa se odlučiš odvažit.
Ključne su dvije stvari. Prva je da imaš nešto para za potrošit na neobične sastojke (ali to je jako isplativo jer će ti ostat i za posli i jako je zdravo pa ćeš si – čvrsto si odlučila – radit sushi umisto tosta svaki put kad poželiš nešto marendat). Druga je da na večeru pozoveš nekog dragog mladića koji sushi nikad nije probao: on će poslužit ko dodatna motivacija da kreneš u pothvat, a iako inače ne preporučam mladićima radit jela koja nisi prethodno bar donekle usavršila, ako ovde zezneš, on neće imat pojma da si zeznila i misliće da mu se sushi jednostavno ne sviđa.
Sastojke kupiš odoka po sjećanju i prema savjetu tete iz dućana. Dođeš doma i kreneš guglat recepte. Nakon šta pročitaš The only piece of equipment you must have to make sushi roll is a bamboo rolling mat, osjetiš se pomalo ko debil jer za jelo za čiju pripremu doslovno treba jedan jedini komad opreme (ok, i jedna teča) taj komad nisi bila u stanju nabavit, a jer je pržilo sunce i ti si dobila mengu i morala na pazar i do knjižnice radit i minjat pare prijatelju za krizmu i ić na kavu s drugim prijateljem da ti priča o svojoj novoj djevojci koja je tolko divna da voli čak i hitlera – jer joj ga je žao – pa si se odlučila oslonit na svoje mogućnosti bricolagea. Podložak od bambusa kasnije će se pokazat potpuno nepotrebnim, šta će možda bit popraćeno stanovitom količinom tvog likovanja (bojim se da bi ono moglo uključivat grčenje od radosti šta će nemalo iznenadit i začudit mladića i učvrstit ga u uvjerenju da nisi normalna).
Uzmeš list nori alge i staviš ga na čistu kuhinjsku krpu, glatkom stranom prema dole (logika glatkoće pri rolanju suprotna je onoj pri motanju kartonskog filtera – ako izvanka ostaviš glatko, filter će lakše iskliznut iz cigarete).
U prethodno skuhanu i ohlađenu bijelu rižu (nisi imala sredstava, točnije, bila si lijena tražit onu za sushi pa si uzela najobičniju rižu, s napomenom „za razna punjenja“) umiješaš žlicu-dvi začina od umeboshi gljiva (edit: goran p. me poučio da su umeboshi šljive, a ne gljive), dodajuć ga malo pomalo dok ti se okus ne svidi logikom lako je dodat al nemoš oduzet, pa je kućerinom tanko rasporediš po cijeloj algi i samo na kraju najdaljem od sebe ostaviš centimetar gole alge.
Na to poredaš uzdužno narezane prutiće mrkve i tanke prutičiće đumbira, jer ne želiš odma prvi radit s inćunima da ne zajebeš – staviš ih po sredini, iako kasnije zaključiš da si mogla i malo bliže sebi da lipše izgleda kad se srola (slijediš logiku palačinke).
Uzmeš jedan sushi, namočiš ga u soja sos i u malo hrena, jaučeš jer je hren jači nego šta si mislila, upozoriš mladića da je hren jak, on isto jaukne jer je hren jači nego šta je on mislija da si ti mislila. Zaključite da inćuni definitivno ne pašu u sushi i bude ti jasno zašto nikad dosad nisi čula da je neko radija sushi od slanih inćuna. Na svu sreću, napravila si i onu drugu varijantu, iako se na kraju sve pojede.
Budeš sretna i ponosna na sebe i bude ti drago šta je on prvi sushi u životu jeo kod tebe i šta zapravo uopće nije bio tolko loš da ga poželi više nikad u životu ne probat.
Ključne su dvije stvari. Prva je da imaš nešto para za potrošit na neobične sastojke (ali to je jako isplativo jer će ti ostat i za posli i jako je zdravo pa ćeš si – čvrsto si odlučila – radit sushi umisto tosta svaki put kad poželiš nešto marendat). Druga je da na večeru pozoveš nekog dragog mladića koji sushi nikad nije probao: on će poslužit ko dodatna motivacija da kreneš u pothvat, a iako inače ne preporučam mladićima radit jela koja nisi prethodno bar donekle usavršila, ako ovde zezneš, on neće imat pojma da si zeznila i misliće da mu se sushi jednostavno ne sviđa.
Sastojke kupiš odoka po sjećanju i prema savjetu tete iz dućana. Dođeš doma i kreneš guglat recepte. Nakon šta pročitaš The only piece of equipment you must have to make sushi roll is a bamboo rolling mat, osjetiš se pomalo ko debil jer za jelo za čiju pripremu doslovno treba jedan jedini komad opreme (ok, i jedna teča) taj komad nisi bila u stanju nabavit, a jer je pržilo sunce i ti si dobila mengu i morala na pazar i do knjižnice radit i minjat pare prijatelju za krizmu i ić na kavu s drugim prijateljem da ti priča o svojoj novoj djevojci koja je tolko divna da voli čak i hitlera – jer joj ga je žao – pa si se odlučila oslonit na svoje mogućnosti bricolagea. Podložak od bambusa kasnije će se pokazat potpuno nepotrebnim, šta će možda bit popraćeno stanovitom količinom tvog likovanja (bojim se da bi ono moglo uključivat grčenje od radosti šta će nemalo iznenadit i začudit mladića i učvrstit ga u uvjerenju da nisi normalna).
Uzmeš list nori alge i staviš ga na čistu kuhinjsku krpu, glatkom stranom prema dole (logika glatkoće pri rolanju suprotna je onoj pri motanju kartonskog filtera – ako izvanka ostaviš glatko, filter će lakše iskliznut iz cigarete).
U prethodno skuhanu i ohlađenu bijelu rižu (nisi imala sredstava, točnije, bila si lijena tražit onu za sushi pa si uzela najobičniju rižu, s napomenom „za razna punjenja“) umiješaš žlicu-dvi začina od umeboshi gljiva (edit: goran p. me poučio da su umeboshi šljive, a ne gljive), dodajuć ga malo pomalo dok ti se okus ne svidi logikom lako je dodat al nemoš oduzet, pa je kućerinom tanko rasporediš po cijeloj algi i samo na kraju najdaljem od sebe ostaviš centimetar gole alge.
Na to poredaš uzdužno narezane prutiće mrkve i tanke prutičiće đumbira, jer ne želiš odma prvi radit s inćunima da ne zajebeš – staviš ih po sredini, iako kasnije zaključiš da si mogla i malo bliže sebi da lipše izgleda kad se srola (slijediš logiku palačinke).
Pomoću kuhinjske krpe malo započneš rolat od kraja bližeg sebi, a onda preuzmeš rukama i srolaš (prekidajući rolanje radosnim usklicima i grčenjem), stiščući usput, da bi krajnji proizvod bio kompaktan i bez rupa.
Namočenim prstima ovlažiš prazan rub alge i srolaš rolu do kraja. Pustiš je mrvu stat da se alga zalijepi, a kasnije zaključiš da si je mogla još malo pustit da stoji da je riža malo smekša i natopi, da ne bude tako gumasta.
Ponoviš isto s 4 fileta slanih inćuna (iako, bolje s dva).
Narežeš kobase na komadiće debele dva centimetra.
U jednu posudicu uliješ malo soja sosa, a u drugoj zamutiš skupi
bijeli prah iz kojeg se stvori čudni i jaki zeleni japanski hren koji se zove wasabi.
Uzmeš jedan sushi, namočiš ga u soja sos i u malo hrena, jaučeš jer je hren jači nego šta si mislila, upozoriš mladića da je hren jak, on isto jaukne jer je hren jači nego šta je on mislija da si ti mislila. Zaključite da inćuni definitivno ne pašu u sushi i bude ti jasno zašto nikad dosad nisi čula da je neko radija sushi od slanih inćuna. Na svu sreću, napravila si i onu drugu varijantu, iako se na kraju sve pojede.
Budeš sretna i ponosna na sebe i bude ti drago šta je on prvi sushi u životu jeo kod tebe i šta zapravo uopće nije bio tolko loš da ga poželi više nikad u životu ne probat.
Napišeš post i odeš si napravit tost.
Nema komentara:
Objavi komentar